Етнолошка обрада појма "БАЈКА" - Ивица Тодоровић

( Лингвистичку обраду појма "бајка" можете да прочитате овде.)

 

 

Бајка је једна од основних врста народне прозе, прича о невероватним догађајима и натприродним бићима; народна приповетка фантастичне садржине. Бајка је по садржају сложена, односно – састављена од низа мотива, при чему има основни карактер чудесног. Осим народних бајки, такође постоје и књижевне бајке. Код различитих народа наилази се на велики број сличних бајковних мотива, односно бајки, што се може тумачити на више начина, почев од заједничког порекла до архетипског карактера наведених мотива. Бајке су, често, у непосредној вези с различитим митовима, па су тумачене и као њихови „остаци“.
Сама реч бајка изводи се од старословенског глагола бајати, у значењу „приповедати“. У свом савременом, основном значењу, бајка се појављује у првој половини XVII века. Вук Стефановић Караџић за означавање бајки користи термин гатке или „женске приповијетке у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити“.
Преносиле су се усменим путем, а и данас се – током теренских истраживања српске народне традиције – могу пронаћи незабележене бајке. За разлику од класичних примера који су сложени и махом ограничени на сеоску средину, новији записи се одликују сажетошћу, уз прожимање са другим жанровима и очигледан уплив градске цивилизације.
У српском народу забележен је велики број комплексних бајки, са мноштвом различитих садржаја. Како у општем смислу, тако и у непосредном српском контексту, бајка је сачувала низ разноврсних, прастарих мотива, представљајући једну врсту трезора митских и ритуалних образаца, који су били актуелни у различитим временским епохама. У њој је национално и интернационално сједињено, јер се у бајци чувају етничка обележја (почев од особених обичаја, па до институција социјалне културе), док су у исто време бајковни сижеи међународно распрострањени, уз истоветну базичну структуру. С тим у вези, треба нагласити да српске бајке имају правилну структуру; одликују се симетричним током радње и поседују све композиционе елементе схеме коју је установио руски научник Владимир Проп. Најближи идеалном моделу бајке су примери из збирке Вука Стефановића Караџића (1853), који истовремено представљају и узор лепог и језгровитог народног језика. У овим бајкама се општи, интернационални мотиви конкретизују у оквирима особене патријархалне средине са српским предзнаком. Развијеност епске традиције код Срба довела је и до тога да се бројни бајковни сижеи исказују у виду епске поезије.
Међу бајковним мотивима и обрасцима посебно су наглашени они који су непосредно засновани на иницијацијским представама херојског подвига и узрастања личности, као и на представама о смрти и путовању у „други свет“. Притом се и јунаков боравак у оностраном такође своди на иницијацију, која се недвосмислено сагледава као основни бајковни значењски комплекс. И у српским бајкама срећемо изузетно велики број мотива директно повезаних са иницијацијом.
Примера ради, наилазимо на појаву типичног иницијацијског семантичког оквира везаног за кућу у шуми, са низом пратећих мотива. У овај комплекс спадају представе као што су, рецимо, кућа са лобањама или костима око ње, кућа са животињским карактеристикама, кућа у којој је девојка / жена / баба / вештица итд. У српским бајкама такође су вишеструко заступљени и типични иницијацијски мотиви мучења и сакаћења неофита, тј. одсецања прста или руке и сродних мотива. Ту је и сродни мотив грађења куће у шуми, мотив намештене куће у шуми, веома раширени мотив чланова мушке дружине који не дозвољавају прилаз кући, мотив поделе послова у мушкој дружини и с њим повезани мотив девојке која постаје сестра члановима дружине. У исти склоп спадају и мотиви храњења животиња које чувају улаз у кућу / град, као и мотиви људождерства у кући у шуми итд. Поред наведених представа, које су део бајковних садржаја везаних за кућу у шуми и за одговарајући иницијацијски комплекс, у српским бајкама су присутни и бројни мотиви, сасвим директно повезани са типичним иницијацијским подвизима. На пример: „Него ми сад мораш урадити три посла, па ћеш је тек онда добити“ / Царев син и лабуд девојка; „Добро, синко, даћу ти ђевојку, али најдаље до осам дана да ми набавиш коња једнога неокоћена...“ / Чудотворни нож. Иницијацијска структура српских бајки добро се може илустровати на примеру бајки Царева кћи овца и Баш-Челик. У бајци Баш-Челик је посредно (услед сложености и преплитања са другим бајкама), али ипак јасно, наглашен основни бајковни иницијацијски код, будући да су најважнији резултати јунакове активности истоветни основним иницијацијским етапама / комплексима мотива: 1) јунак је умро (када га је „посекао“ Баш-Челик) и оживео (након поливања живом водом); 2) стекао је животињског помоћника (тј. три шурака – сокола, орла и змаја), што је замена за, по В. Пропу, историјски првобитно претварање у животињу; 3) отишао је од куће и боравио у шуми, тј. у кући у шуми (животињски помоћници му чаробна средства, пера, предају у свом „двору“, који је, у ствари, новија замена за кућу у шуми); 4) радња је заснована на јунаковом трагању за девојком / женом, које се завршава (двоструким) брачним спајањем. С друге стране, социјална подлога обреда иницијације је на сасвим непосредан и врло индикативан начин сачуванаа у бајци Царева кћи овца. Другим речима, овде је читава бајка конструисана искључиво од главних елемената иницијације, који представљају јединствену семантичку целину са особеним значењем, карактеристичним за мит. У овој бајци царева ћерка, бежећи од родоскврног оца, пролази кроз смрт (= привремена смрт) и друго рођење, што је средишњи моменат обреда иницијације; затим остаје без руку (мотив безрукости, као и мотив одсецања прста, типични су за иницијацијски контекст), а непосредно након тога претвара се у животињу, тј. овцу (веза са иницијацијским претварањем искушеника у животињу сасвим је јасна), чиме постаје брачно недоступна за родоскврног оца. Дакле, јасно видимо да су овде сви основни тематски комплекси, односно мотиви, непосредно усмерени на наглашавање иницијацијске структуре и значења бајке.
Велика већина претходно наведених представа проналази своје објашњење у древним ритуалима, који су забележени код народа различитог порекла, првенствено широм словенског, индоевропског и евроазијског простора, али и читавог света. Њихово присуство у српским бајкама је знак велике старине ових бајки, као и инкорпорираности у глобални бајковни семантички систем. Међутим, постоје бајковни мотиви до чијег разјашњења долазимо управо у непосредној вези с етнографском грађом забележеном у новије време на српском етничком простору, као што је то случај, рецимо, са предањима и веровањима о борби змајева / здухаћа у сну. Наведене народне представе на непосредан начин одгонетају недоумице везане за порекло необјашњеног познанства јунака и змаја / противника у бајци, односно за природу сна у који западају јунак и његов противник пре борбе у бајци; ова борба је повезана са главним подвигом (иницијацијског типа) бајковног јунака, налазећи се у средишту њене структуре и омогућавајући динамизам бајковне радње.
Такође, на примеру бајке уочавамо непосредну и објективну реалност теорије о постојању архетипова, с обзиром на повезаност мотива који се срећу у бајкама и сновима, као и с обзиром на то да структуру основних архетипова (онако како их је представио Јунг) уочавамо управо међу основним ликовима бајке (како их је реконструисао Проп). Упоређивањем ова два комплекса, односно њихових структурних особености (као и полазишта, само наизглед некомплементарних, „јунговског“ и „проповског“ приступа), долазимо управо до средишњег обрасца јединствене значењске матрице која се налази у основи бајковно-митског феномена. Све ово се на конкретан начин може уочити и на примеру српске народне бајке и српских народних веровања.

Литература: Бајка, Етимолошки речник српског језика 2, БА – БД, Институт за српски језик САНУ, Београд, 2006; Војислав Ђурић, Антологија српских народних приповедака, Источник, Београд, 2003; Вук Ст. Караџић, Српске народне приповијетке, Сабрана дела Вука Караџића III, Београд, 1988; Н. Милошевић-Ђорђевић, З. Опачић, Бајка, у: Српска енциклопедија, Том 1, Књига 1, А – Беобанка, Матица Српска, САНУ, Завод за уџбенике, Нови Сад – Београд, 2010; С. Пет., Д. И., бајка, у: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд, 2008; Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Vuk Karadžić, Beograd, 1984; Vladimir Prop, Historijski korijeni bajke, Svjetlost, Sarajevo, 1990; Ивица Тодоровић, Иницијацијска структура и значење српске бајке – етнолошки контекст, Probleme de filologie slava XV, UNIVERSITATEA DE VEST DIN TIMISOARA, Timisoara, 2007; Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, Српски етнографски зборник XLI, Београд – Земун, 1927.